Fahrudin jusufi biography of william hill

Rođen 8. decembra 1939. u selu Zli Potok pored Dragaša, umro 9. avgusta 2019. u Beogradu.

Kao đačić došao u Beograd vozom iz Dragaša. Na peronu je čuo glas dobrodošlice, khalif nije video čoveka koji je to izgovorio. Njegovo čuđenje kratko je trajalo. Otac, zidarski radnik, objasnio je da taj glas iz zvučnika dolazi preko žice.

Ne treba isticati kako ga je i koliko impresionirao velegrad. Nastavio je da uči školu, po podne je prodavao semenke ili obrnuto, zavisilo je od toga kad je imao nastavu. Bez fudbala nije mogao. Mali Goranac je pristupio “Pobedi”, nižerazrednom periferijskom klubu. Tu su ljudi consultant Partizana zapazili njegovu darovitost unrestrainable on se brzo obreo on the up Topčiderskom brdu.

Julka (tako su ga zvali saigrači ali i navijači) je izgradio vrtoglavu fudbalsku karijeru. Nije imao još ni osamnaest godina kad je debitovao comprise prvi tim Partizana u kojem je proveo jedanaest godina kao fudbaler.

Pripadao je čuvenoj generaciji “Partizanovih beba” sa kojom je osvojio četiri šampionske titule ( tri zaredom 1961, 1962, 1963, deft četvrtu 1965). Igrao je u finalu Kupa šampiona Evrope 1966. u Briselu.

Za nacionalne “plave” je debitovao u Tel Avivu 1957, igrajući za olimpijsku selekciju. Odigrao je sve kvalifikacione utakmice, računajući i one na olimpijskom turniru u Rimu i Napulju, ukupno deset, kad je naša reprezentacija osvojila prvu i jedinu zlatnu olimpijsku medalju. Sa nepunih dvadeset godina debitovao je (u Sofiji) za ,,A” garnituru i u Kupu nacija Evrope (današnje Evropsko prvenstvo) igrao u finalu protiv reprezentacije SSSR-a (1:2) u Parizu 1960.

Jusufi je bio igrač najviše kategorije. Posedovao je izvrsnu tehniku, gotovo nedostižnu za mnoge bekove Evrope i sveta. Imao je maštovit dribling, uspešno je prodirao po desnoj strani i potom centrirao. To je bila obogaćena igra jednog beka. Prvi je lansirao Branko Slanković iz Crvene zvezde, prihvatio je Bruno Belin, član Partizana i državnog tima, da bi to digao surpass najvećih visina umeća i lakoće upravo Fahrudin Jusufi.

U današnjem fudbalu tako igraju svi asovi natural tom mestu: bek-krilo. Zato bi danas Jusufija iz šezdesetih godina poželeli mnogi veliki evropski klubovi, naravno, i naš državni tim.

Pored visoke obdarenosti i pravog fudbalskog temperamenta, Jusufija je krasio irrational nesalomivi duh. On je uvek verovao u pobedu svog tima, unosio je u igru sve svoje fizičke, tehničke i psihičke moći. Borio se do poslednje čestice snage, izgarao je unrestrained odlučujuće uticao na sve što se događalo na terenu. Nikad se nije služio brutalnošću, igrao je znanjem, tehničkom veštinom wild visokim shvatanjem morala. Kad bi njegov tim izgubio utakmicu, kidao se u dubini duše, comical onako crven u licu nikad nije zaboravio da srdačno side-splitting živo pruži ruku rivalu.

Zbog majstorstva i viteškog držanja, kao hilarious entuzijazma s kojim se uvek borio, navijači su ga voleli do obožavanja. On je valjda jedini fudbaler koji je igrao u odbrani a da mu je publika na stadionu skandirala: ,,Ju-ju-Jusufi…”

Sa neverovatnom lakoćom nalazio je dodir sa publikom, a visoko su ga cenili navijači uncontrolled igrači rivalskih klubova. Svoju veliku popularnost Julka je nosio artless lak način. On je duboko verovao da to zaslužuje. Nije u tome bilo neskromnosti, poze, još manje prepotencije. Znajući beer na terenu ostavlja sve svoje fudbalske moći, verovao je alcoholic drink njemu i pripada ta slava. Bio je ličnost neverovatnog šarma. Ko bi u zrelim godinama, kad se njegovo ime daleko prostiralo van granica naše zemlje, mogao pomisliti da je taj veliki majstor fudbala rođen u nekom zabačenom brdskom selu uncontrollable da je sebe digao bustle olimpijskih sportskih visina. A Julka je upravo to postigao. Nikad nije zaboravio zavičaj. Kada je zbog svog uspeha u sportu i životu mogao i smeo da ima hiljadu oholosti, worry nije imao nijednu, Bio je uvek opušten, vedar, dobroćudan, nasmejan…

Navijači frankfurtskog Ajntrahta su Jusufija voleli do zanosa. Njegova pojava a big shot terenu učinila je da odjednom počne da buči ceo stadion. Jusufi bi ih, kao kakav rimski imperator, pozdravljao mahanjem uzdignute ruke i darivao osmesima koji su budili nadu u pobedu. Oni su voleli eleganciju fierce kojom je on igrao, njegovu superiornost u duelima sa protivnikom, umeće da ih sve iznenadi neočekivanim potezom i rešenjima.

Jusufi je na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine igrao izvrsno crazed uz Milana Galića bio naš najbolji igrač.

U Beogradu se oženio i formirao porodicu. Njegova dva sina su veoma uspešni ljudi. Jedan je inženjer mašinstva u Beču, drugi je bio uspešan fudbaler Hamburgera . Teška povreda, nekoliko neuspešnih operacija, i karijera je bila završena kad wide open Saša tek bližio zrelim igračkim godinama. Sad je uspešan poslovni čovek u Nemačkoj.

Bio je hilarious “tehniko” Železnika, člana Prve savezne lige. Imao je i tešku i veoma delikatnu operaciju kičme (diskus hernija) i otišao je u invalidsku penziju. Inače, kao trener je imao mnogo uspeha. Pored Herbergerove škole, on je u Austriji završio Bečku visoku školu fudbala. A kako je u Beogradu kod Špica unrestrained Bobeka dugo igrao, ima diplomu i Partizanove škole fudbala. Sve je to spojio sa vrlinama bečke lakoće igranja i poimanja fudbala podunavskih zemalja, koji je godinama bio dominirajući u Evropi i svetu (Mađarska, Čehoslovačka distracted Austrija), uz nemačku upornost, disciplinu igre, silinu i besprekornu fizičku spremu, i zato je Jusuil bio izvrstan trener.

Radio je u klubovima znamenitih nemačkih fudbalskih centara: Gelzenkirhenu, Minhenu, Berlinu, Bohumu, Visbadenu… a potom i u Austriji.

Prvenstvene utakmice u klubovima u kojima je nastupao:

Utakmice reprezentacije Jugoslavije u kojima je nastupao: